Dreamscapes

‘Your heart carries your body, not your feet’

…Gledam malog zelenog opnokrilca kako juriša na tri svetiljke lustera u mojoj sobi. Čujem lagano ‘tup’ kada nasrne na sijalicu. Kratko ostane na njoj, tek samo nekoliko sekundi je deo tog svog sunca, a onda, ošamućen, počinje da pada. Negde na polovini svog strmoglavog pada, osvesti se i svom snagom pojuri ponovo na gore, neumorno, neuništivo, bezrezervno, neustrašivo… i tako satima.

Izmedju njegove jedne ćelijice instinkt-mozga i naše beskrajnosti malih sivih ćelija, zamršenih gotovo kao i mi sami, stoji baš takva vrsta zaborava – biranja da se ignoriše neuspeh i slepo juriša ka cilju svojih želja. Kojim delom svojih mozgova, srca, ili duša – a toliko imena imamo da opravdamo odustajanje – mi prestajemo da postojimo toliko neustrašivi?

Deca se ničega ne plaše. Ni životinje ne znaju za strah od nerealnog. Kada mi počinjemo da ga gajimo, kada mu dopuštamo da vodi naše živote?

Kada počinjemo da odustajemo od sebe, odustajući od svega ostalog?

U našem mozgu, kažu psiholozi (a ja to prevodim na jezik razumljiv meni), svaki put kada napravimo odredjeni izbor, od izbora šta obući do izbora zanimanja, od najnebitnije svakodnevne raskrsnice do velikih životnih ukrštanja – svaki put, dakle, kada od niza tih moždanih ‘stazica’ krenemo jednom, ona jača, postaje utabana, a one koje nismo izabrali, a postojale su kao mogućnosti, bivaju sve tanje. I tako se povećava verovatnoća da ćemo svaki sledeći put napraviti isti izbor. Dok ne ostanemo potpuno bez ideje o tome da možemo promeniti svoj put i krenuti drugom stazom. A te druge staze s goinama postaju sve tanje, sve nevidljivije, i čak i ako slučajno krenemo njima, koračamo oprezno kao hodači po žici, na rubu odustajanja. Uvek odustajanja. I povratka na poznato.

Laž je da nam srce postaje slabije svaki put kada ga slomimo. Postaje jače. Postaje otpornije. I spremnije za nove borbe. Zašto ga onda tako prokleto dobro štitimo?

9 komentara

  1. Razmišljam o svojoj vezi sa ovom što si napisala. Mislim da nije imalo revnosnijeg birača nepoznatog od mene. Rečenica: „ovo znam, idem ovom stazom koju ne znam“ je nešto što me pratilo u skoro svim ključnim trenucima. Nešto od toga mi se lomi(lo) o glavu. Ali ja i dalje biram. Možda sam prestrog prema sebi, ali redovno ustanovim da su izbori loši. Ipak ima u pogrešnim izborima i nešto pozitivno: borba da prevaziđemo to što je po nas loše u njima i da ih napravimo prihvatljivima. Mislim da to čoveka čini jačim.

  2. Za svaku pohvalu je, Sizife, tvoj duh – potpuno u skladu sa tvojim nickom, mozda?🙂

  3. Prvo sto mi pade ne pamet, a nadjoh se, sto znas, jeste da odustajem od sebe, ali od drugih ne. A onda pomislim, ako ne odustajem od drugih, nisam ni od sebe, jer, ipak i sa strahom sam tu, uz nekoga, ma kako…
    Mislim da podsvest prepozna to nesto sto ce boleti, ima taj zapis i posalje nam osecaj…onda se ili ne osecamo ili osecamo dobro. Jaca je ona od nase svesti, srca…ili je to ona moja jebana amigdala.
    Neka se time bave psihici.
    Ne mislim da je oprez los, treba da postoji, to je iskustvo.
    A srce, ono se izgleda u svemu tome najmanje pita, jer ga ‘hranimo’ mislima, ilizijama, podsvescu, strahom…pa hoda lagano po zici.

  4. Pa oprez sam po sebi nije ni dobar ni los, po mom misljenju, Zelena. Dobro ili lose su posledice toga kako i na koji nacin ga koristimo. Ako je oprez inhibirajuci faktor, onda je svakako los.
    A odustajanje… tesko da mogu da vidim kao pozitivan rezultat, cak i ako je samo delimicno ili posredno…

  5. Ti kao u mom predhodnom postu, mozda da, mozda ne. Nisam shvatila misljenje o oprezu, ili jesi ili nisi🙂
    Zasto mislis da treba uvek biti uporan i ne odustati?
    Ako se iz aviJona vidi da nesto ne valja, cemu upornost? Da bi se mi bolje osecali pred necim sto je osudjeno na propast, kao te muve, bube, sta li su, koje udaraju u svetiljku. Sta su dobile svojom upornoscu? Samo udarce u glavu i nista vise, rezultat je isti, a mi valjda imamo malo mozga da to ne radimo.
    Plastika-muz mlati zenu, ona i dalje ostaje, uporno tu, ne odustaje, promenice se, voli je, na kraju on ode, upozna novog i opusteno krene, bez opreza i dobija isto. Batine i od njega i sebe i proslosti.
    Po mom misljenju, pametan je ko je oprezan i zna da stane i odustane kada oseti da nesto ne valja. Kako drugacije sacuvati sebe, svoj nervni sistem, mozak, srce i ostalo? Ako smo mi neoprezni prema sebi, sto bi drugi bili oprezni? Ako smo mi dosadni u upornosti da opstane nesto bez nade, sto nas ne bi zivot i dalje maljem mlatio?
    Idemo dalje, dok jos mozemo.

  6. Zelena, mi pricamo o dve razlicite stvari. Ne kazem da ne treba ODUSTATI od nekoga ko te jebe u zdrav mozak niti da ne treba biti OPREZAN kada letis ka (figurativnoj ili bukvalnoj) provaliji.
    Pisala sam o tome da vrlo cesto odustajemo od onoga sto zelimo i da nas oprez sprecava da pokusamo to da dobijemo/postignemo…

  7. Svakakva sam, samo ne oprezna. Uvek idem ka onome što želim, ponekad i potpuno nesvesno, guram napred. Naučila sam da se kroz zid ne ide glavom, već hiltijem. Razbucaš zid o čas posla i nema problema. Ne boli glava, a put otvoren dalje.🙂

  8. veshtichanstvena

    Moje je poput čelika,toliko ga nisam štitila))))

  9. I ne verujem da zalis zbog toga?🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: