Zakorači Sa Mnom
Korak Prvi
Koliko se može daleko na dva gola stopala, sa ožiljcima od trnja, prašinom dalekih drumova i ogrubelom kožom od brojnog, iznenadno oštrog kamenja, baš onda kada je delovalo bezopasno i oblo?
Korak Drugi
Koliko daleko se može tragom tudjih stopala, makar i po najmekšem pesku, kada njihov otisak ne leži pod lukom našeg, a što dalje idemo, sve je nejasniji cilj?
Korak Treći
Koliko dugo, kada sve ode, možemo samo sedeti pored puta i posmatrati tudje djonove kako stupaju tim istim putevima sa kojih smo mi sišli?
Korak Četvrti
Koliko puta ćemo na samim vrhovima prstiju, preko tanane niti, lebdeti iznad raznih provalija?
Korak Peti
Koliko dugo treba hodati pre nego što zaista naučimo kako se to radi? Koliko će boleti to beskrajno koračanje?
Korak Šesti
Koliko dugo ćemo cupkati, poskakivati, šepati, skakati, marširati i puziti pre nego što uhvatimo onaj savršen ritam u kome naša stopala samo sa još jednim drugim mogu da stvore melodiju?
Korak Sedmi
Kažu da je najteže zakoračiti i najbolnije zaustaviti se na pola koraka.
Korak Osmi
Koliko često će nas sopstvena stopala izneveriti i krenuti tamo gde ne želimo da stignemo?
Korak Deveti
Koliko često ćemo pokleknuti, pasti, onda obrisati prašinu sa kolena, i nastaviti dalje? Sa flasterima, zavojima, šavovima?
Korak Deseti
Koliko puta ćemo pomisliti da smo stigli?
- Posted in: Moje Melodije ♦ Razdrumlja
Dreamscapes 
Kao deset Bozijih zapovesti.
Deseta varka, ko zna koliko puta.
Jedino znam da se hoda, ide, nauceno, compavo, kako god, samo da se ne stoji, to je najgore!
Nada je u svakom koraku, možda i ne treba nigde da stignemo.
A ako ne treba nigde da stignemo, čemu onda da se nadamo?
I ako je koračanje samo suprotnost stajanju, šta nam daje snage da nastavimo?
Snagu nam daje nada da ćemo negde stići, dok koračamo imamo nadu. Nekad nam prodje život u nadi i čak iako ne stignemo tamo gde smo želeli shvatimo da je bilo lepo boriti se, istrajati, ponekad na putu do sreće ne shvatimo da smo ustvari bili najsrećniji dok smo čekali tu sreću…
Opsovala sam te, al` socno!!!
Ja mislim da je bespotrebno,a i prilicno nemoguce bez nekog cilja uopste pomaknuti se.
Slazem se, Magi 🙂
Podseća me na kontrolnu vežbu iz školskih dana. I koliko više pitanja (zadataka) tačno rešimo, spremniji smo za život. Ne usuđujem se da prognoziram svoju ocenu.
Mozda i jeste kontrolni, ali je zvrčka u tome što na kraju uvek i samo sami sebe možemo da ocenimo 🙂