Dreamscapes

Eto, još jedna jesen…


Hoću da nađem one Cigane iz urbanih legendi, one koji te pogledaju i znaju šta da ti sviraju. Žutozubog sa violinom koja plače sama. U zadimljenoj tišini kockanih stolnjaka i plehanih piksli. U alkoholnom polumraku kajanja. Da razbijem čašu. Jednu.

“Pa posle – neka me nose“ – kaže Branko V. Radičević.

Ne znam gde mi je nestalo nekoliko meseci. Nije bilo muzike. Nije bilo ni reči vrednih izgovaranja. Još manje – pisanja. Sanjala sam često neku mutnu žabokrečinu, bez pokreta.

Pored mene su prolazili ljudi koji su pulsirali nekom kakofonijom koja nije prijala ušima.

Sve jednom prođe. Znam. Ali – da li je to suština problema ili rešenja?

I kada prodje – gde ode?

Potreban mi je jedan veliki talas. Plav i topao. Mirisan od joda, sunca i onog nedefinisanog, trećeg elementa, koji svakom drugačija sećanja nosi.

A Marija Šimoković kaže:

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
… i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se…

 

Advertisements

A na kraju, kada napustimo i sebe…


Leže, zagrljeni, i posmatraju pauka u uglu sobe. Njegova ruka je pod njenom glavom, ona se igra njegovim prstima. Zora baca oštre lenjire svetlosti preko njihovih tela. Ona zatvara oči kako bi sve zapamtila. Ustaje i počinje da se oblači. On se pridiže na lakat i posmatra je, sa nemim osmehom, gorko-slatkim. Ona sutra odlazi.

Pisaću ti – kaže on.

‘Provodiću dane čekajući tvoja pisma“ Nemoj.

Njegove oči postaju tamno plave.

Molim?

“Nemoj da me pustiš da odem, nemoj da me zaboraviš“Zaboravi me.

On pokušava da ostane miran, da mu lice ne iseku emocije.

Zašto?

“Zato što te volim i ne smem to da ti kažem“Zato što ću i ja zaboraviti tebe. Zaslužuješ više od – ‘‘mene“ –  toga.

Osećanja koja je pokušao da zauzda prosula su mu se po licu. Razlila u očima. Pogledala ga je i njegove oči su je zabolele. Skrenula je pogled.  ‘‘Naći će već neku drugu. Biće srećniji. Neće me želeti zauvek. Ne može me čekati zauvek.“ Kao mantra, njenim mislima…

Kako???

“Ovako, pa makar crkavala za tobom“. – Ovako.

Zakopčava jaknu, kreće ka vratima. Istovremeno do nje stiže hladni metal kvake i meko –Volim te.

“Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te.“ Nemoj…

Zatvara vrata za sobom.

Zna da neće otvarati pisma.

Ako ikada išta zaista ostavljamo, to smo mi sami…


L.A. proved too much for the man
So he’s leavin’ the life he’s come to know

Leži zatvorenih očiju, čekajući da sat zazvoni. Čuje kako se grad budi ispod njenog prozora. Ne želi da ustane još, ni da pogleda kroz prozor i vidi da je svanulo. Zna šta bi to značilo. Više to nije ‘sutra ću’, ni ‘za još tri dana’. Ne. Postaje ‘sada’ i to baš ono ‘sada’ od koga se u grlu nižu knedle, velike, mamine, sa šljivama, i slatke i opore istovremeno.
Oštar, rezak zvon rasteruje tišinu. Uranja glavu u jastuk. Poslednji put, misli. Ko zna kad opet…

He said he’s goin’ back to find what’s left of his world
The world he left behind not so long ago

Sunce je već uveliko izašlo. Ustaje i pažljivo prati linije nameštaja u svojoj sobi. Pokušava da fotografiše svojim mislima svaki detalj, svaku ogrebotinu, krivu, miris. Ustaje i otvara ormar. Poluprazan. Brzo ga zatvara. Prstima prelazi po poznatim obrisima knjiga na polici. Onima koje ostaju iza. Koje nisu stale…

He’s leavin’ on that midnight train to Georgia
Said he’s goin’ back to find the simpler place and time

Prilazi polici sa džidža-bidžama i otvara jednu po jednu kutijicu sa drangulijama. Već joj nedostaju. ’Čekaće me…’
Sve vreme, odbija da pogleda ka uglu gde se već pre nekoliko dana nastanio uljez. Nepoznati oblik koji se hranio uspomenama, bojama i mirisima. Sa točkićima, plastičnom ručkom i ojačanim okvirom. Da olakša prelazak. Nestanak. Već napunjen i spreman. Miriše na nešto strano. Ne pripada toj sobi sa uspomenama. Sa sadašnjošću koja će biti uspomena.

So he’s pawned all his hopes and he even sold his own car
Bought a one-way ticket back to the life he once knew

Sve je spakovano, sredjeno i očišćeno. Sve sasvim neprirodno na svom mestu. Kao da je već otišla. Odavno… Prilazi prozoru. ‘Neću biti tu kad dženerika postane ljubičasta. I kada se klinci budu peli na najviše grane.’

He kept dreamin’ that someday he’d be a star
But he sho’ found out the hard way that dreams don’t always come true

Kao iz kutije sa bojicama, bira sećanja. Na jutra u kojima više neće proklinjati kišu. Na smeh. Tugu. Pijanstva. Celonoćne razgovore. Čitanja poezije koja prerastu u preispitivanja, pa filozofiranja, pa odvedu predaleko… tamo odakle se ne vratiš ako ti neko ne pruži ruku. Na lenja kafenisanja. Na…

All aboard, all aboard, all aboard
On the midnight train to Georgia
I got to go
I got to go
I got to go

Hrabro stiska usta i razvlači ih u osmeh. Zna šta je čeka sa druge strane vrata. Baca poslednji pogled na diskove sa kojih, puna inata, nije htela da briše prašinu…
‘Dopisivaćemo se, stalno’ Nećemo, znam.
’Dolaziću često’ Prvo jednom godišnje, a onda sve redje…
’Doći ćeš da me posetiš’ Možda, jednog dana, ko zna, kad sve već bude sasvim daleko…

I got to go
I got to go
I got to go

’Nemoj da me pratiš na aerodrom.’

Suze se skupljaju u grlu. Vreme je… za promenu. Vreme je… pobedilo, još jednom. A prostor… ’ovde’ je poraženo. Iako će je pratiti i kroz nepoznate lavirinte budućnosti…

I got to go
I got to go
I got to go

Zaboravi… – Šerbedžija


Pod tudjim naslovima


Na belom. Papiru. Ekranu.

Za istinu. Za smirenje. Spokoj.

I još: Za san. I budjenje.

Neke odzvone. Neke zazveče. Neke dozovu.

Neke beže.

Na putu do kuće. Na putu koji vodi daleko.

Na svim putevima. I našim. I onim koji nisu…

***

Onda se budim u tudjim stihovima.

I kafa i cigareta i posao i brige… I ti stihovi u kojima vreme stoji.

Misli spuštene iz drugih svemira, pravo u moj.

***

Da li ih nižem zato što mi trebaju?

Ili ja trebam njima?

Da li otkucavam svoje vreme… ili tražim druge podstanare za svoj stih?

***

Na svetlu. U mraku.

U tudjim mrakovima. Nikad pod tudjim svetlom.

Svuda oko mene. U vrhovima prstiju tako retko.

Da ih dozivam? Da ih napustim? Da…

Da im okrenem ledja? Drugu stranu lica? Drugu stranu jastuka?

***

Nekada se spuste mirno, bez previše buke, na belo. Sneno.

Nekada vrište i otimaju se, batrgaju dok ih ekserima zakivam.

***

U potrazi još.

Sigurna da postoji reč koja leči.

Mrak (treći)


Ona zatvara oči pred senzacijama koje prže njenu kožu. Oseća kako joj se lopatice razdvajaju kao more pred njegovim prstima. Meso joj se rastapa i teče poput gustog, gorućeg metala.

Uživanje je poput bola. Uživanje je bol koji nema kuda da pobegne, i onda vrišti pod slojevima epidermisa. Malo je jedno telo. Malo je jedna koža. Nema tih noktiju koji će zagrebati tako da zaboli koliko ekstaza može. Toliko da ona želi da rastrgne sebe i oslobodi se. Nema tog ugriza koji može da probije opnu i donese rasterećenje…

(A seća se vremena kada je dodir bio nepoznanica. Kada je tišina bila sinonim za ljubav. Toplina i mekoća odgovor tela.)

Lava se u njoj topi i kreće ka epicentrima dodira. Vazduh iz njenih pluća beži oblikovan nemuštim govorima. Nepoznatim jezicima, koji, svi do jednog, imaju nešto zajedničko. Uzdah koji označava vatru. Uzdah koji žeže. Traži. Zahteva.

(Nekada je nežnost bila za nju ukus koji prevladava.)

Ne oseća. Ne misli. Ne… Sva se pretvara u ogroman, nezajažljiv požar. Mračan i svetao istovremeno. I izdiže se ka toj vatri kako bi u njoj sagorela.

Mrak oko nje se topi, preobražava. Zidovi se spajaju i nestaju. Um se davi u poplavama podsvesne vatre. Ne može da uhvati dah. Pluća joj gore.

Nije više sigurna ni gde je ni šta. Ni da li je još uvek ‘ko’. Ne želi više da bude sigurna ni u šta. Praiskonski nagon rastapa joj pore i briše civilizacijske maske. Zaboravlja da ne ume da leti. Vene joj se pune željom. Žudnjom. Nečim što ne ume ni da opiše ni da prepozna. Nečim što nije samo njeno. Nečim što je menja, cepa i rastapa. Poplavljuje i sagoreva istovremeno.

Negde na ivicama svesti, iscrpljene i nagorele, zna da više nije Ona. I da je Mrak neuhvatljiv.

Mrak (drugi)


Oko njega se jate svetlaci mraka. Stvarnost se skuplja i sažima u tačku. Ništa oko sebe ne razaznaje. Napreže oči, pokušavajući da osmisli prostor oko sebe, da ograniči svoj vid, ali tama je beskonačna onoliko koliko su naša čula konačna i ograničena.

Bestežinski, bestelesno nestvaran sam sebi, pokušava da se ispravi, iako nije siguran šta je pravac kom stremi. Pruža ruke žudeći da dodirom opiše prostor oko sebe, da gustu supstancu koja ga okružuje definiše obeležjem čvrstih oblika, ali njegove ruke ostaju prazne.

Diše duboko, pokušavajući da ubedi sebe da je sve to samo san. Ružan san. I da će uskoro svanuti. Tmina ostaje nepomična. Podiže ruke pokušavajući da dotakne svoje lice, ne više siguran da je sve onako kako pamti. Dotiče nečiju kožu, oblik lica, oči, trepavice… ali ne svoje. Izgleda kao da tama pruža svoje pipke i obgrljava ga. Osvaja deo po deo.

Pokušava da se oglasi, rečima otera mrak, ali i glas koji se čuje je tamnih tonova, uronjen u crnilo, prigušen tamom. Reči su obojene tamom. Postepeno presušuju. Utapaju se u njoj.

Pruža nogu pokušavajući da korakne. Začudo, stopalo nalazi čvrst oslonac. I mrak može da bude skrovište, pomišlja.

Koraci ga vode dalje. Iako ne zna gde, ni zbog čega. Od čega. Prati ih. Tama se meko, podatno svija oko njega.

Izlazi na svetlost. Zatvara oči.

Mrak


It takes a thousand voices to tell a single story (Native American saying)


Koliko često, hodajući ulicom, igrate neku svoju monodramu u glavi? Tragediju, političku satiru, naricaljku ili mjuzikl? Ne verujem da se ikada desi da, potpuno sama, ne razmotavam neki monolog ili dijalog u glavi, realni ili fiktivni, ili bar zarazan refren koji mi se zakači, neprimetno, za patrljke malih sivih ćelija.

Pogledam gužvu oko sebe, na ulici. Odjednom, bivam preplavljena tom neopisivom kakofonijom zvukova. Svako ko prolazi, kao mantru, ima svoj unutrašnji refren, svoju dramu. Hiljade, milioni ljudi u istom ovom trenutku ‘odašilju’ svoje misli, sa praznog platna, negde ka nebu. Bože, kolika je to buka!

Zamišljam, kao u nekom nevešto sklopljenom underground animiranom filmu, sve te ljude, na svim ovim ulicama, koji zgureno, pognutih glava, hitaju ka nekom neodredjenom cilju, a svakom iznad glave lebdi balončić sa tekstom koji neverovatnom brzinom teče… Bože, koliko je to priča!

A kažu da je uzrok najvećih ljudskih agonija baš to pronošenje priče neoformljene rečima kroz svoj život, sakrivanje leka od samog sebe, poricanje sposobnosti da rečima uobličimo ono što je samo stegnuta gomilica neurona… Čovek je usamljena životinja, uprkos svemu, sve više i više. Potrebno je pogledati sagovorniku u oči i pokloniti mu poverenje prevedeno u reči. Preneti, očima i gestovima, poruku, ‘Zastani i oseti. Ostani sa mnom.’ Pa reći. Ili odćutati svoju priču.

Stari Kelti su verovali da samo Pesnici mogu imati status plemenskih mudraca. Zašto? Valjda zato što mudrost ne postoji dok saznanje ne prođe putevima srca…

You see, when weaving a blanket, an Indian woman leaves a flaw in the weaving of that blanket to let the soul out. (Martha Graham)


– Kako je sve počelo?

– Prosto. Uz par slučajnih reči koje su imale mapu i znale da je prate.

– Reči? Čijih reči?

– Zar reči ikada mogu da pripadaju nekome? Previše često ih svojatamo…

– A gde je počelo onda?

– U vrhovima prstiju. Ne, grešim, nije tako. U talasu koji je došao do mog uha.

– Opet reči?

– Kako pobeći od njih? Njima stvaramo svet. Njima sve počinje.

– Previše je to apstraktno za mene. Šta se u stvari desilo, objasni mi?

– Prepoznavanje gena, rekli bi naučnici, pretpostavljam. Ja bih rekla da se radi o mnogo daljem, mnogo ranijem prepoznavanju.

– Ranijem?

– Negde u praiskonskom.

– Opet preteruješ.

– Kako drugačije to objasniti? Na kraju, sve je počelo od dve osobe. Sada ih ima oko 5 milijardi na svetu. A duša ne nestaje.

– Sad ćeš da mi pričaš o komadićima duše? Delovima, koji se nalaze i uklapaju, kao dve polovina jabuke?

– Ne, neću. Pričaću o slagalici od hiljadu delova. I jednom delu koji nedostaje. Ali to otkriješ tek na kraju, kad složiš celu sliku.

– Dobro, i ti si našla taj ‘komadić koji nedostaje’. Sad smo već na poznatim klišeima.

– Zašto je sve što je ljudska slabost klasifikovano kao kliše? I ne, nisam ga našla. Bar ne po uvreženom shvatanju definicije reči ‘pronaći’.

– Nego? Pronašao je on tebe?

– Ne, samo smo na trenutak zaiskrili. I ugasili se.

– Pa čemu onda sva ova priča? Ako je gotovo?

– Neke stvari nikada nisu ‘gotove’. Neke traju van svih naših trajanja. A priča…  Svaka priča je sačinjena od reči. A reči su tu da udahnu život. Pričanjem, mi u stvari dajemo život.

– Hoćeš da mi kažeš da samo izmišljaš?

– Da, smišljam šta ću reći pre nego što to kažem. Izmišljam kako će izgledati ono što oživim svojim rečima. Obojim ga, u svojoj glavi. Dam mu miris. Malo muzike u pozadini…

– Ništa ja tu više ne razumem. Je l’ se nešto desilo ili nije?

– Jeste. Desila se eksplozija u supernovama. Iskričenje nervnih završetaka. Rastapanje epidermisa. Sužavanje čitavog svemira u jednu tačku. I naglo, žestoko rascvetavanje te tačke dok ponovo nije dobila obrise poznatog sveta.

– Gde smo sad? Šta je to – fizika, hemija?

– Alhemija. Ništa drugo i ne može da bude. Stapanje prostih elemenata u potpuno novi entitet, nezavisan od svih tih supstanci koje ga čine. I onda vraćanje, neobjašnjivo razlaganje alhemičarskog ‘zlata’ u sastojke iz kojih je nastalo… od kojih nijedan više nije isti i nije neokrnjen.

– Dakle, niste uspeli?

– Uspeli smo, i mnogo više nego što smo očekivali. Dali smo svojim svetovima novu boju. Novi ton. Novu obalu.

– A sad?

– Muzika je i sada tu.

– A osim muzike?

– Zar je potrebno nešto osim muzike?

– Mislim, koja je priča sada? Šta se dešava?

– Nasuprot popularnom verovanju, ne mora svaka priča da kulminira efektnim završetkom. Neke se prosto… završe. Tačkom.

….


Lista knjiga koje omeđavaju vaše postojanje


Pre izvesnog vremena, američki časopis Newsweek je predstavio rezultat ispitivanja za koje kažu da je sprovedeno širom sveta, a čija tema i glavni cilj je sastavljanje liste od 100 najčitanijih i najboljih knjiga do sada napisanih u svetu. Podstakli su me na razmišljanje. Njihova lista se nikako ne poklapa sa mojom idejom monumentalnih, earth-moving književnih dela.

Odatle i ovaj ‘projekat’. Vidim da brojač poseta ovde na blogu raste iz dana u dan. Zbog toga želim one koji svrate ovde, makar i slučajno, čak i putnike namernike, da zamolim da ostave svoj trag. Ono što želim je lista knjiga koje su po vama BITNE, romana za koje mislite da su ključni i nezaobilazni, knjiga bez kojih ne biste mogli ili ne biste bili ono što jeste. Onih koji su vam pomogli da odrastete i koji vam pomažu da ostanete deca. Neću da ograničavam broj, pa da kažem, dajte mi svoj izbor od pet ili deset… napišite koliko želite. Koliko volite. Ako imate vremena, objasnite mi i kriterijum izbora. Ako ne – sledeći put.

Hajde da mi napravimo svoju listu. Ko želi da počne?

Edit: Posle 38 ostavljenih glasova/izbora, evo trenutnog stanja  (Ovaj privremeni spisak je napravljen po abecednom redu, a na početak su izvučena samo dela koja imaju više od jednog glasa):

  1. Mali princ – Antoan de Sent Egziperi  (10 glasova)
  2. Idiot – Dostojevski  (7 glasova)
  3. Derviš i smrt – Meša Selimović  (6 glasova)
  4. Majstor i Margarita – Bulgakov (6 glasova)
  5. Braća Karamazovi – Dostojevski  (6 glasova)
  6. Sto godina samoće – Markes (5 glasova)
  7. Besnilo – Pekić  (5 glasova)
  8. Očevi i oci – Selenić (4 glasa)
  9. Tvrđava – M. Selimović (4 glasa)
  10. Zločin i kazna – Dostojevski (4 glasa)
  11. Austostoperski vodič kroz galaksiju – Adam Daglas (3 glasa)
  12. Dečaci Pavlove ulice – Ferenc Molnar (3 glasa)
  13. Demijan – Hese (3 glasa)
  14. Djavolov rečnik – Embrouz Birs (3 glasa)
  15. Kroz pustinju i prašumu  – Sjenkejevič (3 glasa)
  16. Koncert za 1001 bubanj – Mika Antić (3 glasa)
  17. Vreme smrti – Ćosić (3 glasa)
  18. Zlatno runo – Pekić (3 glasa)
  19. Ararat – Zilahi (2 glasa)
  20. Atlantida – Pekić (2 glasa)
  21. Bludni sin – Bukovski (2 glasa)
  22. Crna strela – Stivenson (2 glasa)
  23. Dnevnik Ane Frank (2 glasa)
  24. Don Kihot – Servantes (2 glasa)
  25. Enciklopedija mrtvih – Danilo Kiš (2 glasa)
  26. Igra staklenih peril – Hese (2 glasa)
  27. Kockar – Dostojevski (2 glasa)
  28. Lažeš, Melita – Ivan Kušan (2 glasa)
  29. Mladić  – Dostojevski (2 glasa)
  30. Novi Zavet (2 glasa)
  31. Odiseja u svemiru 2001 – Artur Klark  (2 glasa)
  32. Orkanski visovi – Šarlota Bronte (2 glasa)
  33. Plavi čuperak – Mika Antić (2 glasa)
  34. Povratak – Remark (2 glasa)
  35. Proces – Kafka (2 glasa)
  36. Prokleta avlija – Ivo Andrić (2 glasa)
  37. Rat i Mir – Tolstoj (2 glasa)
  38. Sofijin svet – Justejn Gorder (2 glasa)
  39. Tonio Kreger – Tomas Man (2 glasa)
  40. Tri ratna druga – Remark (2 glasa)
  41. Trijumfalna kapija – Remark (2 glasa)
  42. Zbogom velika tajno – Mira Alečković (2 glasa)
  43. Zvonar Bogorodičine crkve – Igo (2 glasa)
  44. 1984 – Orvel
  45. 20.000 milja pod morem – Žil Vern
  46. Ale i bauci – A. Peragras
  47. Alhemičar – Koeljo
  48. Alisa u zemlji čuda – Luis Kerol
  49. Američki eksperiment – Milomir Djukanović
  50. Amfibija – Aleksandar Beljajev
  51. Ana Karenjina – Tolstoj
  52. Antigona – Sofokle
  53. Avanture Šerloka Holmsa – Dojl
  54. Bajke – Andersen
  55. Baskervilski pas – ser Artur Konan Dojl
  56. Bašta sljezove boje – Branko Ćopić
  57. Beleške jedne Ane – Momo Kapor
  58. Beli očnjak – Džek London
  59. Berlin Aleksanderplatz – Alfred Deblin
  60. Beskrajna priča – Mihael Ende
  61. Bhagavad gita
  62. Blago cara Radovana – Dučić
  63. Blago u Srebrnom jezeru – Karl Maj
  64. Boje magije – Teri Pračet
  65. Božanstvena komedija – Dante Aligijeri
  66. Briga o životu – Bela Hamvaš
  67. Buka i bes – Fokner
  68. Carev slavuj – Andersen
  69. Čarobni breg – Tomas Man
  70. Čarobnjak iz Oza – Frank Baum
  71. Ćilibarski durbin – Filip Pulman
  72. Čovek koji se smeje – Viktor Igo
  73. Crna kuća – Stiven King
  74. Crni Obelisk – Remark
  75. Crveni lav – Marija Sepeš
  76. Crveno i crno – Stendal
  77. Čudotvorni nož – Filip Pulman
  78. Deca ponoći – Salman Rušdi
  79. Deca triju ulica – Nedžati Zekerija
  80. Deset malih crnaca – Agata Kristi
  81. Devojka crvene kose – Andrić
  82. Dnevnik druge zime – Srdjan Valjarević
  83. Dodir svile – Balašević
  84. Dr Faustus – Tomas Man
  85. Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade – Neruda
  86. Elementarne čestice – Ulbek
  87. Emil i detektivi – Erih Kestner
  88. Estetika – Hegel
  89. Evgenije Onjegin – Puškin
  90. Ex ponto – Ivo Andrić
  91. Faust – Gete
  92. Galeb Džonatan Livingston – Ričard Bah
  93. Grad izbeglica – Zilahi
  94. Grička vještica – M. Jurić Zagorka
  95. Hajdi – Johana Spiri
  96. Hamlet – Šekspir
  97. Hari Poter – Džoan Rouling
  98. Hazarski rečnik – Milorad Pavić
  99. Hronika najavljene smrti – Markes
  100. Istorija srpskog ustanka – Lazar Arsenijević
  101. Istorija sveta – Vuk Karadžić
  102. Jadi mladog Vertera – Gete
  103. Jadnici – Viktor Igo
  104. Jan Biblijan na Mesecu – Elin Pelin
  105. Jazavac pred sudom – Petar Kočić
  106. Jevanđelje po Isusu Hristu – Saramago
  107. Josif i njegova braća – Tomas Man
  108. Judino drvo – Arčibald Kronin
  109. Kad su cvetale tikve – Dragoslav Mihajlović
  110. Kako sam pojeo sebe – Voki Kostić
  111. Kapetanova kći – Puškin
  112. Kinesko pismo – Basara
  113. Kišobran za dvoje – Gordana Brajović
  114. Koktel Menhetn – Đukanović
  115. Kosmos – Karl Sagan
  116. Kradljivci večnosti – Klajv Barker
  117. Kraj noći – Fransoa Morijak
  118. Lelejska gora – Mihailo Lalić
  119. Limeni doboš – Ginter Gras
  120. Looney Tunes – Basara
  121. Lorna Dun – R. D. Blakmor
  122. Lovac u raži – Selindžer
  123. Luča mikrokozma – Njegoš
  124. Mač od Šanare – Teri Bruks
  125. Mačak u čizmama – Braća Grim
  126. Magareće godine – Branko Ćopić
  127. Mali Pirat – Anto Staničić
  128. Mamac – Albahari
  129. Martin Idn – Džek London
  130. Matildina Engleska – Vilijam Trevor
  131. Meri Popins – Pamela Lindon Travers
  132. Na Drini ćuprija – Ivo Andrić
  133. Najveći trgovac na svetu – Og Mandino
  134. Nana – Emil Zola
  135. O ljubavi i drugim demonima – Markes
  136. Odbrana Sokratova – Platon
  137. Oproštajni dar – Vladimir Tasić
  138. Orlovi rano lete – Branko Ćopić
  139. Oskar i gospodja u ružičastom mantilu – Erik Emanuel Šmit
  140. Patam II – Bela Hamvaš
  141. Pedagoška poema – Makarenko
  142. Peščana planeta – Frank Herbert
  143. Pesme – Aleksa Šantić
  144. Petoknjižje – Dučić
  145. Pijavice – Albahari
  146. Pipi Duga Čarapa – Astrid Lindgren
  147. Pola života – Najpol
  148. Pometnje mladog Terlesa – Muzil
  149. Poniženi i uvredjeni – Dostojevski
  150. Pripovjesti – Milan Božić
  151. Proljeća Ivana Galeba – V. Desnica
  152. Pustolovine nestašnih zečića – Kruna Ras
  153. Retorika – Aristotel
  154. Rimljanka – Moravia
  155. Rob – Singer
  156. Robinson Kruso – Danijel Defo
  157. Robur osvajač – Žil Vern
  158. Romeo i Julija – Šekspir
  159. Šampion kroz prozor – Vladimir Stojšin
  160. Saško – Leonid Smiljanski
  161. Satanski stihovi – Salman Rušdi
  162. Sedefna ruža i druge bajke – Grozdana Olujić
  163. Senka vetra – Karlos Luis Safon
  164. Sestre po krstu – Remizov
  165. Sidarta – Hese
  166. Slučajevi – Harms
  167. Sorel i sin – V. Doping
  168. Spisi – Lao Ce / Konfučije
  169. Svet u kome ne živimo – Gorbovski
  170. Svila – Alesandro Bariko
  171. Teodora – Pol Velman
  172. Timor mortis – Selenić
  173. Tistu – zeleni palčić – Moris Drion
  174. Tom Sojer – Mark Tven
  175. Tražim pomilovanje – Desanka Maksimović
  176. Tvorac grada – Perl Bak
  177. Tvornica oficira – H. H. Kirst
  178. Umeće ratovanja – Sun Cu
  179. Unutrašnja strana vetra – Pavić
  180. Utkani svet – Klajv Barker
  181. Venac od trave – Kolin Mekalou
  182. Vita Brevis – Justejn Gorder
  183. Vlati trave – Volt Vitman
  184. Zapisi iz mrtvog doma – Dostojevski
  185. Zapisi iz podzemlja – Dostojevski
  186. Zapisi iz Saragose – Jan Potocki
  187. Zarobljenici – Zilahi
  188. Zelena kuća – Mario Vargas Ljosa
  189. Zemlja Ulro – Č. Miloš
  190. Zimski dnevnik – Srdjan Valjarević
  191. Životinjska farma – Orvel
  192. Zlatni kompas – Filip Pulman

SOS telefon za žrtve kognitivnog nesklada!


Koliko puta vam se desilo da vam je jedan odredjen pojam na vrh jezika, a nikako da se setite? Ima li goreg grčenja mozga nego kad znate da znate, a nikako da ispljunete? Hiljadu puta mi se desi –  jedna reč, na srpskom ili engleskom, nečije ime, naziv knjige/filma/pesme… ma znam, i BAŠ mi je tu… samo nikako da stigne do usta!

Istinita priča: pre par godina, sedim i cirkam sa drugom, kreće se priča ka filmovima, glumcima… i dolazimo do problem-situacije! Nikako da se setimo imena glumca… i on i ja znamo na koga mislimo, i znamo da je to baš taj glumac, samo nikako imena da mu se setimo! Iznervirana, podižem telefon da zovem drugaricu koja je movie-freak da je pitam. Telefon zvoni, gledam na sat i skapiram da je već oko 3 ujutru. ‘Logično’ pretpostavim da spava. Ona se javlja, skroz bunovna. Moj ‘kognitivni’ mi ne da mira:

– E, spavaš? Neću da te zadržavam, samo da te pitam, kako se beše zove onaj glumac, znaš, onaj matori, igrao je u ‘Pokerašima’ i djuska u onom spotu?

Ona nešto promumla i skapiram da nema svrhe da je maltretiram, pa spuštam slušalicu. Minut kasnije, stiže mi od nje poruka:

“Christopher Walken. A koji pokeraši i kakav to spot spominješ?“

Apsolutni pogodak! Ima li većeg zbuna? Ko mi objasni, svaka mu čast.

No, da se vratimo temi… Ništa više ne mrzim nego kad zatrokiram kod tako nekog prostog pojma ili imena. Ako jednom postanem milioner, imaću asistenta koji će raditi na SOS non-stop telefonu, samo da zvrckam kad mi mozak zapasira!

Nastavak (L)iste…


Malo je onih 50ak stavki… Na žalost, tako je, pa bolje da nastavim, imam neki osećaj da sam mnogo toga propustila

53. One koji ne gledaju film ako glumci u njemu nisu dovoljno provlačni.

54. Muškarce koji se savršeno uklapaju u kliše (baš onaj koji su žene smislile!)

55. Žene koje se savršeno uklapaju u kliše (već znate – onaj koji su muškarci smislili!)

56. Ljude koji se iz svega izvlače na galamu, i kada imaju i kada nemaju argumenata!

57. Oni koji slažu ‘ništa ne razumem’ face kad god imaju prilike

58. Vozače koji vas iseku u saobraćaju da bi se ukucali ispred vas, a onda ili skrenu na prvoj raskrsnici, ili nastave da voze 30 km/h

59. Veoma mršave žene koje se stalno žale kako su mršave… a rade to odmeravajući se u ogledalu i uživajući u svom strukiću!

60. One koji vam se konstantno obraćaju kao da imate 4 godine.

61. Admine iz raznih tehničkih službi (odbijam da to što rade nazovem ‘podrškom’!)

62. ‘Zanimljive’  ljude na Facebooku, Twitteru i sličnim munjama koji svaki deo svog dana ostavljaju kao bitnu poruku svima ostalima (‘Upravo sam pravo zube’, ‘Idem da ručam’, ‘Jutros sam pila kafu’, ‘Danas pada kiša’…)

63.  Kad smo već kod Facebooka… „Support my cause. Sign my petition. Play Mafia Wars with me. Which ‘Star Trek’ character are you? Here are the ‘Top 5 cars I have personally owned.’ Here are ’25 Things About Me.’ Here’s a drink. What drink are you? We’re related! I took the ‘What President Are You?’ quiz and found out I’m Millard Fillmore! What president are you?“ – zvuči poznato?

64. Ljudi koji ni posle XX godina života nisu naučili kako se treba rukovati i šta to zaista podrazumeva (Ima li ičeg goreg nego kada u ruci držite mrtvu ribu?)

65. Ljude koji lako i često menjaju ‘popularne’ uzrečice – EXTRA, COOL, FULL, i sl.

66. One koji nikada ne vrate ono što su pozajmili (a ako i vrate – to je oštećeno, ili izgužvano, ili sa prljavom maramicom u džepu)

67. One koji ne kapiraju prosto ‘neću’

68. One koji glasno žvaću žvake otvorenih usta… a posebno one koji (još uvek? zar to nije izumrlo?) duvaju balone

69. Osobe koje insistiraju na tome da svoju priču ispričaju do kraja, bez obzira koliko jasno im date do znanja da vas ne zanima, ili da ste je već čuli nekoliko puta.

70. Ljude koji govore toliko sporo da slobodno možete da odremate izmedju dve reči.

71. One koji neprekidno citiraju TV reklame… pokušavajući da budu zabavni, valjda…

72. Ljude pune lovačkih priča (‘Znaš kad smo jednom Pera, Mika i ja…’)

73. One koji smaraju sve oko sebe kada se napiju.

74. One koji se smeškaju kroz zube.

75. Bračne partnere koji čekaju veće društvo da u javnosti iznesu sve mane i greške svog partnera, provlačeći to kroz (fol!) zabavnu anegdoticu, koja nikome nije zabavna, a ume da bude i vrlo neugodna za prisutne.

 

… toliko u ovoj epizodi… a daleko smo još od kraja… 🙂

Otkrivanje


*

Podneću život

Pravo, direktno

Te oči

Istetoviraću na svom vratu

Nekoliko jednostavnih rečenica

Pustiću te da me poljupcem

Utisneš u sebe,

Ovekovečiš

*

Nećeš biti samo

Moje smelo obećanje

Bićeš onaj komad duše

Koji ponosno pokazujem svima

*

Glasovi moje krvi se prigušuju

Ljupka se tragedija odigrava

 

Mars i Venera? Kako da ne!


Nema tu velike tajne. U suštini svih naših priča je prosta potreba – da nas neko voli baš takve kakvi jesmo. Nismo ni mi sa Venere ni oni sa Marsa. Ispod svih tih igrica, taktika, raznolikosti, krije se jedna obična nesigurnost. Strah da ćemo biti sami. Veliki moćni Tanatos – na samom dnu, u talogu šoljice. Tamo gde nikad ne ubodemo želju.

Uzalud se krijemo i štitimo. Slabi smo i nesigurni u svojim željama. I mi i oni. Poigravamo se Erosom, bežeći od onog drugog. Poklanjamo emocije. Tražimo ih zauzvrat. Kao da trgujemo njima, čini se ponekad. Izmišljamo načine na koje možemo dokazati svoju nadmoćnost, potvrditi svoju neustrašivost. Pokazati kako smo jaki i kad smo sami. A u mraku… jesmo li?

Sve je to prosto, moje dame i gospodo. Samo treba da se setimo da se ne plašimo da budemo s nekim, ne zaista. I da se ne plašimo da ćemo biti povredjeni. Nego da ćemo posle svega… ostati sami.

I… birajmo pametno. Srcem. Valjda je to najbolja odbrana koja postoji.

Living the other way around


In my next life I want to live my life backwards. You start out dead and get that out of the way. Then you wake up in an old people’s home feeling better every day. You get kicked out for being too healthy, go collect your pension, and then when you start work, you get a gold watch and a party on your first day. You work for 40 years until you’re young enough to enjoy your retirement. You party, drink alcohol, and are generally promiscuous, then you are ready for high school. You then go to primary school, you become a kid, you play. You have no responsibilities; you become a baby until you are born. And then you spend your last 9 months floating in luxurious spa-like conditions with central heating and room service on tap, larger quarters every day and then Voila! You finish off as an orgasm! I rest my case.

Woody Allen


Važno je – Marija Šimoković


važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu


Epilog – Mika Antić


Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.     
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
– a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na presnom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
– a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo na jeziku
Gorko od smeha i preslatko do plača.
Dozvolite mi da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači i da sam beo.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje prezrele oči kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovde kod mene

Dani imaju opori ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga okna nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.

Možda je dobro još i ovo da znaš:
žene nemaju pravo
posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas – mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan: od sluzokože  –  do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim: sve je,
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko kome ja, zaista, naivno,

zaista bez zlih namera,

već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe

do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote

tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće i vetar po lišću gazi
trudim se da mu bude dobro,

makar mrvicu dobro,

u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,


majku mu,

kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već davno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
Jedino možda to:

da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata

u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do predaka minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se, zato, zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Stvorovi koje treba odstraniti – bez velike štete po civilizaciju!


  1. Parove koji jedno drugome na plaži cede bubuljice
  2. Plavuše koje, kada skoče sa zgrade, slome samo lak za kosu
  3. One za koje vrhunac umetnosti predstavljaju Ceca i Anabela Basalo
  4. One koji svaku rečenicu počinju sa ‘Ja kad sam…’
  5. Devojke koje na svakih par minuta, u većem društvu, pokušavaju da dozovu svog dečka umilnim ‘Cico’, ‘Maco’, ‘Zlato’ i sl.
  6. Tipove koji ti prvo overe sise pa te tek onda pogledaju u oči.
  7. Fenserice koje ne mogu da završe rečenicu u kojoj nema bar jedne ‘marke’.
  8. Impotentne likove koji moraju da se dokazuju vozeći besna kola dok iz njih trešti neki Grand-trash
  9. Žene koje nikada ne priznaju da se samozadovoljavaju.
  10. One koji su uvek u pravu.
  11. One kojima je uvek neko drugi kriv.
  12. One koji ne mrdaju TV dalje od Pinka.
  13. One koji su pomislili da su užasno kreativni & inovativni kad su smislili slogan za reklamu (koju? Izbor je ogroman… Hoćete ‘Antonio, vruće mi je’? hoćete ona dva jezika sa okom? ma, izaberite bilo koju…)
  14. One koji zatvore prozor čim udju u autobus na 40C
  15. One koji šalju sms na razne TV kanale kako bi saznali da li se slažu sa svojim dečkom/devojkom
  16. Oni koji, ničim izazvani, odluče u sred nepoznatog društva, da ispričaju neku nebulozu nakon koje svi, zbunjeni, zaćute.
  17. One koji za sebe kažu da su vrlo kreativni i maštoviti… neotkriveni umetnici, u stvari… dokaz: u trećem osnovne ih je učiteljica pohvalila za jedan sastav!
  18. One koji na javnim mestima bez problema gurnu prst u nos ili u uho
  19. One koji mail koriste samo za prosledjivanje različitih cirkularnih pisama tipa ‘Ako ovo ne pošaljete u narednih pet minuta…’
  20. One koji unjkaju i pekmeze se… i generalno, trude se da govore što neprijatnijim i iritantnijim glasom
  21. One koji nose toliko parfema da je oko njih stalni oblak (obično famozna bugarska ‘Crna mačka’)
  22. One koji vam konstantno zveraju u tanjir, sačekaju da podignete viljušku do usta a onda progovore ili nešto o dijeti/ zdravoj ishrani ili nešto tipa ‘Pa nećeš valjda I TO da pojedeš’
  23. One koji odeću kupuju na dečijem odeljenju, a konstantno se žale kako su se ugojili
  24. One sa hroničnim slučajem verbalne dijareje
  25. One sa hroničnim slučajem verbalne dijareje i nezlečivim sindromom parazitizma (lepljenja za sagovornika, pribijanja sagovornika uz prvi zid, ili u najblažem slučaju, kačenje o ruku)
  26. One koji na javnim mestima izrazito glasno obrazlažu sve svoje (vrlo) intimne probleme
  27. One koji konstantno dokazuju da zaista POSTOJE glupa pitanja
  28. Prodavce koji su toliko ljubazni i toliko napadni, iznesu ceo asortiman prodavnice sve dok vam ne bude glupo da odete ne kupivši ništa
  29. Konobare koji su toliko neljubazni da poželite da uradite nešto glupo, poput prosipanja pića ili odlaska bez plaćanja
  30. Majke koje svoju (malu) decu odvedu kod prijatelja a onda radosno ispijaju kaficu, ne trepćući, dok im mladunac vrši potpuno preuredjenje i dizanje (tudje) kuće u vazduh
  31. TV voditelje koji se glupavo smeškaju dok čitaju vesti o raznim katastrofama
  32. Ljude koji odgovaraju na retorička pitanja – obično pogrešno
  33. One koji u pozorištu imaju potrebu da proćaskaju mobilnim
  34. One kojima je smisao za humor odstranjen hirurškim putem
  35. One koji pročitaju prethodnu rečenicu i počnu da se češkaju po glavi 🙂
  36. One koji se smeju samo svojim vicevima
  37. One koji imaju ljubimce prema kojima se ponašaju kao prema deci – oblače ih, šišaju i sl.
  38. One koji ne znaju da napišu ni prostih par rečenica bez velike pravopisne ili gramatičke greške
  39. One kojima je normalno da se žvaka izvadi iz usta i zalepi za sto/nogu od stola/sedište u autobusu
  40. One koji nikako da shvate da ne želite da budete u njihovom društvu, čak i ako bežite vrišteći svki put kada ih vidite
  41. One koji stalno ‘pronalaze’ novu filozofiju svog života… i veoma detaljno vam pričaju o tome – svaki put!
  42. One koji u punoj bioskopskoj sali moraju da otkriju kraj filma.
  43. One koji žvaću otvorenih usta.
  44. One koji sve ponavljaju po dva puta.
  45. One koji sve ponavljaju po dva puta.
  46. One koji misle da je čačkalica u uglu usta ‘šarmantan detalj’ a glasno ‘ccc’-čišćenje zuba dokaz da se brinu o svojoj higijeni
  47. One koji na pitanje ‘Kako si?’ odgovaraju sa ‘Ne pitaj’ a onda krenu da razglabaju do najsitnijih detalja…
  48. One koji se nadju na ovom spisku, naljute se i odluče da ostave DUG komentar o tome koliko grešim…
  49. One koji odu u Italiju i pričaju samo o sjajnom šopingu kad se vrate…
  50. One kojima je životni san da budu ‘neko i nešto’ u politici
  51. Oni koji i jesu ‘neko i nešto’ u politici
  52. One koji u polupraznom bioskopu/autobusu sednu baš do vas

(Ova lista je work in progress. Svakako će se nastaviti… Svi vaši prilozi i predlozi su dobrodošli!)

As Time Goes ‘Bye’


Jedan mali, beznačajni utorak tokom koji se klati na tek načetom septembru.

Samo jedan u nizu takvih. Nekoliko ljudi, nekoliko priča, malo dosade, malo frustracije, malo posla, mrva razonode… za samo par meseci ni po čemu ga neću pamtiti. Utopiće se i nestati u aleji izgubljenih dana koji već odavno žive u nekoj potpuno drugačijoj galaksiji.

Bez velikih misli i velikih dela, bez onih dragocenih sitnica koje trenutke čine nezaboravnim.

Nije li to previše rasipnički – izgubiti čitav jedan dan? Nije li nam bivstvovanje suviše kratko da bismo se tako razbacivali…? U jednoj nedelji sedam dana, u svakom danu dvadeset četiri časa, sve ukupno deset hiljada i osamdeset minuta… Koliko je to kada se računa u preslušanim pesmama? Pročitanim knjigama? Podeljenim osmesima? Poljupcima? Snovima?

Znaš kako senke postaju sve teže i duže dok nestaje dan? Da li to on u stvari očajnički pruža ruke ka nama i hvata se za poslednje štraftice svetla na kom bi dobio jasniji oblik, vredan pamćenja? Vredan onoga ‘Sećaš se kad smo…?’

Da li nam makar tragovi tih dana ostanu u očima… nekad? Medju trepavicama? U kosi?

Ili stignemo do kraja, kada se sve broji i računa i za svim žali… a ni polovine se ne sećamo?