Pisati ili ne pisati, pisanje je…sad?
U Bertolučijevom filmu, kod nas nespretno prevedenom kao ‘Ukradena lepota’, devojka kojoj je poveren centar pozornice ima taj čudan trip da svoje misli zapisuje na komadima papira, a onda ih spaljuje. Taj momenat je oduvek nalazio na neki odjek u meni, neku vrstu prepoznavanja. Možda zato što znam da misli oslikavaju trenutak i kada smo ih zapisali, trenutak je već prošao i na taj način se ne može sačuvati. Možda zato što želim da verujem da tim činom spaljivanja reči postaju oživotvorene, nekako više materija nego samo apstrakcija. Možda ih vatra pročišćava.
Pitam se ovih dana da li vredi pisati. Da se jasnije izrazim – da li treba ja da pišem. Pitam se šta sam postigla piskarajući ovih par godina svoj blog. Nekoliko rečenica kojima sam uspela da zaista oslikam ono što sam mislila. Nekoliko slika. Par stihova koje su pronašli oni koji su ih tražili. Da li sam sama sebi jasnija? Ne, samo su mi nedoumice jasnije. Da li sam spretnija u nalaženju pravog izraza, pravog znaka, čitanja signala? Ne, samo brže kucam. Da li sam napisala nešto u čemu će neko drugi zaista uživati ili prepoznati se? Ne, uglavnom su pisanija bila vrlo lična. I haotična.
Znajući sve to, čemu ondapotreba da to i zapišem večeras?
Pretpostavljam da sam stvorenje paradoksa.
Ostaje mi da se zapitam još jedno – koliko daleko i koliko duboko zaista dopiru tudje reči? Da li ikada napuštaju um?
- Posted in: Razdrumlja
Dreamscapes 
sutra cu ti kazem.
Nisam siguran da bih sebi mogao da postavim tako teska pitanja? Verovatno bi me takva pitanja navela na neke korake koji nisu u skladu sa mojim optimizmom.
Zato u startu odbijam da odgovaram na njih, cak i kada nisu moja niti za mene.
Ali kada vec postavljas pitanja i ostavljas mogucnost da komentarisem, onda da ti kazem: tvoje pisanje ima svrhu, ima ko da cita i cita ga.
Pisi za sebe, uzivaj. AKo toga nema, pravi pauzu pa ponovo. Sta drugo. To sto brze kucas nije lose, naprotiv. 😛
Ma imam sto miliona vasiona da ti kazem da se okrenes vedrijim temema. ALi sada kada je vec nedelju dana odvratno vreme, jednostavno, ovakava razmisljanja nisu ni mala cudna. Idu u skladu sa istim, samo sto moja braca Cigani kazu mudro: posle kise stize Sunce!!! …pa tako i ja vidim svetlost na kraju tunela…
Zaista, tvoje pisanje ima svrhu, ako nista drugo, haoticne recenice tebi nesto znace i to je tvoje sve nesto lepo…
Deka 😛
Mislim da je jednako tesko pokusavati da odgovorite na pitanja kao i pokusavati da pobegnete od njih. Da nije postojala potreba za pisanjem, ni ovaj kutak se ne bi desio… Ali, nakon nekog vremena, valjda je logicno da se zapitamo o svrsi svega, pa i pisanja. Ne bilo cijeg. Ni jednog trenutka ne bi mi palo na pamet da dovedem u pitanje svrhu pisanja Mike Antica, ili Dostojevskog… pa cak i da ne idem do tolikih visina: pisanja mnogih blogera koje pratim… Ali valjda je strana sa koje ja vidim ogledalo malo drugacija 🙂
Draga Gemina, a sta cemo da radimo , sa berlinskim papirusom , sumerskim pismom i hijeroglfima ?
A svima je zajednicko sto sadrze raspravu o zivotu, snovima, smrti; i sto nisu spaljeni, vec nadziveli.
Pa zar samo postojanje nije paradoks? Moras da ucis i zivot i smrt i moras ih se jednako plasiti.
Potreba da se zapisuje je potajna rasprava sa zivotom i sa smrcu . A jesen i suton su doba koja poticu osecajne i kontemplativne kao sto si ti.
Njihova svrha je odavno dokazana i priznata. A i Sumeri nisu mnogo boravili na blogovima :))))
A ucenjem zivota i smrti valjda postizemo da ih se ne plasimo, a ne suprotno?
Svrha pisanja, posebno tvog je savrseno pletenje recima, igranje sa njima i spajanje u savrsene celine. Meni prijaju, mislim da se ni Mika ni mnogo drugi pisci a i blogeri to nisu pitali.
Pisali su jer vole, a kako ces protiv voljenja, lhubavi?
Koliko te ja poznajem, volis fa pises, zar to nije dovoljna svrha?
Ljubav ka pisanoj reci!
tako da ne tanrci mLogoo, znas 😛
Volim, naravno, Zelena, ali ako pisanje postane svrha samom sebi, onda to nije to, zar ne?
Jednom sam negde napisala: „Reči su moje blago. I igračke“ I neću ih se odreći. Nikad. Nemaš prava da ne pišeš. Ni zbog sebe, ni zbog onih koji žele da pročitaju ono što si napisala.
I blago, i igracke, i alat, i ukrasi, i lek, i otrov…. 🙂
Eh, svi se to u jednom trenutku zapitamo… Ako i pored sivih zaključaka „da nema svrhe“ i dalje nastavljamo, to znači da je jače od razuma 🙂
Valjda neki vid „pražnjenja mozga“… mada svako ima neki svoj razlog. Ipak, ne može da škodi… (sem u ekstremnim slučajevima) 🙂
odavno sebi postavljam ista pitanja iz nekih mojih razloga
i znam da ne trebam, sigurna sam u to
al me tjera neki vrag
vražji