Septembar
Za mene uvek poćetak sezone kiša donosi potrebu da ćitim i slušam, ušuškana u najtoplije reči koje se mogu čuti, najistinitije istine, da se obavijem najlepšim stihovima kao debelim, teškim perjanim ‘bakinim’ jorganom i pustim da me preplave.
I kada se septembar uplete u uvojke granja, kada zamiriše na prve vatre u bubnjarama i nove sveske, kada poleti kestenje ulicama, kada se živi tiše i sanja intenzivnije… šta može lepše da upotpuni sliku suznih prozora nego jedna pesma, otrgnuta iz tkanja sećanja, prošaputana toplim, šušketavim glasom, kako sve velike i prave himne treba da zvuče…
Zato… neka bude septembar ovde, u predelima snova, moj mesec za velike reči…
- Posted in: Trenutak za ćutanje
Dreamscapes 
Ubi me ti sa romantikom.
Pa… lakse da zaobidješ kad si ovako upozorena… 🙂
“ moj mesec za velike reči…“
Velike i lepe reči govoriš. 🙂
Da, ali nekad je bolje da oćutim i pustim da me talas ponese…
I to si u pravu. Treba ponekad znati ćutati i predati se trenutku.
OCI
U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu“
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
Mika Antic
Neka ti ovde i od Mike sta je napisao o septembru.
Neka mi… d’imam!
Kao ukras na blogu 🙂
Hvala na lepoj septembarskoj veceri, malo sam prosetala i podsetila se ovih divnih pesama…
Još malo, mahlat, septembar oktucava… od sutra je jesen… a … i sigurno ti je prijao odmor posle one penisologije kod tebe… 😛
mmmmmmmmmm..jesen…:)